Slike

Izložba slika malog formata "Kapije i vreme" (ProArte Galerija, 12.-22.09.2006.)
 

 

Kolekcija "Zapisi vremena"

Павле Блесић | сликар времена

Једном давно записао сам да је Павле Блесић једини наш сликар који слика време, не само због тога што један велики, још увек актуелни, циклус слика има као тему, као лајт мотив - Tempus Fugit / време тече /. Он је, а то је много битније, у том циклусу формулисао један нови ликовни речник, једну оригиналну лексику која и симболички и ликовно - фактички уводи време у свој основни ликовни концепт. Он привидну поделу времена на прошлост и садашњост преводи на једно време -време настанка уметничког дела. Време је овде, схваћено као ток свести која региструје промене, утиснуло значајан печат на његов концептуални систем. Све његове слике не само да носе патину неког бившег стања ствари, да одишу једном утишаном нотом пролазности / што је основни Блесићев мотив / већ и трајну носталгију за лепотом једног света који ће само још у сликама бити жив.

То што је сликар емотивно везан за мотиве који га инспиришу, за старе бедеме и капије сомборске, породичне албуме, архивске печате или реликвије античких цивилизација, иде у прилог његовој креативној природи, као увод у једно трајно и страствено трагање за смислом ликовног феномена - слике.

Током целе друге половине XX века, у силним сменама стилова и тенденција, Блесић је имао слуха за све оне појаве које су заиста биле нове и имале значај открића оригиналних пластичких структура. Не само као сведок већ и као један од најактивнијих учесника у тим процесима, Блесић је давао свој допринос и уметничкој клими и основним вредностима актуелне уметничке праксе. У свом атељеу, тих и скроман, ковао је елементе својих личних креативних принципа, верујући у нове идеје и нове могућности ликовне материје.

Рећи за Блесића да је сликар синтезе значи пре свега да је реч о посебности његове формално - стилске и идејне оријентације: свестан је да слика може да добије трајну вредност само као симболичка одредница највиталнијих токова уметности друге половине XX века. Ова слика сажела је у себи и преобразила у властити знаковни систем високе оригиналности већину језичких модела које је његово сликарско биће ујединило у један готово идеалан систем језичких норми на којима почива целокупна његова сликарско - истраживачка активност све до дана данашњег.

На таквој идејној основи израста слика сложене колажне композиције, раскошног језичког ткива, племените материје, експресивна и узбудљива, сасвим слободна као аутономна ликовна вредност и у тој слободи ствара, поетском имагинацијом, нову визуелну чињеницу.

Да ли је Блесићева слика допадљива? Лепа? Нуди ли она неки лепши поглед на свет? Естетика је већ одавно престала да буде наука о лепом - она је сада, према давној дефиницији Баумгартенам „ логика маште „. Без нарације, без фигурацијских испразних модификација, чиста у свом ликовном апсолуту, она делује као нови знак једног заборављеног језика којег Блесић враћа у своје време. Материја у његовој слици је активни, суштаствени елемент језичких структура које слику чине целовитом. Стога је логично што Блесићева слика поседује трајну актуелност: она је сама себи одредила време, Зато више и нема дилеме да ли је сликар дао више времену у коме ствара или је време дало више сликару. Колико сликар дугује Сомбору толико и Сомбор „дугује"сликару: они су целина једног егзистенцијалног стања креативне свести сликара.

Блесићев сликарски опус је огроман и непорециво значајан, не само као драгоцен прилог нашој савременој уметности, незаобилазан и трајан, већ и по једној универзалној димензији ликовног језика који надилази време стилова, пролазних трендова и теоријских недоумица. На сву срећу Блесић и даље слика, откривајући стално нове поводе и нова инспиративна жаришта. Као пример наведимо један од новијих циклуса слика крштених као „Иконографски записи" којим је у свој поетички простор увео рефлексе средњовековне уметности, фреске и иконе, обогативши тако свој тематски круг новим садржајима.

Пред историјом уметности стоји обавеза да коначно дефинише синтетички вредносни суд о значају овог више него оригиналног уметничког дела.

                                                                                                                                                 (Срето Бошњак)

 

01.jpg
01

 
12.jpg
12

 
02-2.jpg
02-2

 
02-3.jpg
02-3

 
05-2.jpg
05-2

 
05-3.jpg
05-3

 
05-1.jpg
05-1

 

02-1.jpg
02-1

 

03.jpg
03

 
06.jpg
06

 
09.jpg
09

 
07-1.jpg
07-1
07-2.jpg
07-2
08-1.jpg
08-1


Писмо Зорану Маркушу

Зоране драги,
Шаљем ти тражено писмо које садржи нека размишљања о мом стваралачком чину, односно на који начин кроз неке своје урођене предиспозиције контролишем ликовни израз како би он на најадекватнији начин био одраз мог сензибилитета. Па ево, у најкраћем, нешто о том проблему.

Сматрам да једини закон који важи за све категорије људског живота јесте пролазност. Тај тренутак пролазноста у свом ЛИКОВНОМ опусу покушавам да забележим. Реч је о записима мог интамно доживљеног става према феномену живота. То су документи једног времена, сведочанства живота, боље рећи сведочанства тренутка пролазности, у животном току. То је намера да се из заборава извуче и стави на видело дана оно што је у једном тренутку времена вредело као дукумент истине, да био јој се век трајања продужио неком другом истином - уметничком, Речју, то је белег тренутка у времену, односно дијалог са њим и са самим собом.

Док ту поруку не искажем, док је не материјализујем, предстоји један унутрашњи процес преображавања вуизуелно доживљеног материјала, Јер, све оно што је створено, поникло је из недокучиве тајне стварања, из нечег нереалног. У питању је процес трансформације, који обавља људска психа, сензори који примају и бележе спољне утиске и прерађују их до неке сасвим друге реалности. То је сликање импресија. Та импресија је као кап воде која се, као кап неке визуелне збиље, слива кроз моје душевне слојеве, и сливајући се, зауставља на неком слоју, плићем или дубљем. Све зависи од јачине сензације коју доживљавам, а што у суштини и резултира крајњим исходом - сликом. Људска психа је тај процес у стањуда обави под условом да су сензори осетљиви. Осетљивост је урођена особина личности и неможе се научити. Могу се научити неке друге особине, везане искључиво за голу репродукцију природе. То је онда чисто техничко - технолошки поступак и дела реализована таквом врстом сензибилитета немају уметничку вредност. Да би неко дело поседовало квалитет више, мора у себи да садржи опчињеност визуелним материјалом. Узбуђење које добијам посматрањем природе, или пак већ исказиване историјске уметничке меморије, буди у мени страст за метаморфозним исказом. Тај процес обављају психогени фактори и он није ни мало лак. У свом ликовном опусу следим свој животни импулс, ноји се генерално гледано, може описати као „рефлексивно-церебрални". Размишљам о ономе што ме узбуди, што при том осећам, сређујем то у меморији, слику решавам у машти до потпуне визуелне имагинације. Али крајњи исход је још увек неизвестан и пут до пуне егзистенције не мора да гарантује овакву подлогу сензибилитета. Процес стварања пролази кроз многа искушења и сумње. Стим проблемом лежеш, о њему сањаш, с њим устајеш. Мисао исказана реализованим делом неки пут нема никакве везе са перципираним материјалом. Али у сваком случају он је био повод. У самом стваралачком процесу десе се и неке случајности, које те узбуде и бивају повод за неко ликовно остварење супротно првобитној намери. Дело онда самим тим постаје нова реалност, која живи сопственим законима живота. За таква дела не важе више закони природе, важе само закони ликовног израза, Онда је то моја артикулација природе. У проналажењу тог језика артикулације потребно је да стваралац буде према себи крајње поштен и искрен. Мислим, да је та особина и основна карактеристика у већ поменутом ликовном изразу. То је претпоставка и главни атрибут за процену квалитета неког дела. У стваралачком поступку увек сам био вођен неким унутрашњим инстинктом.

Суштина је, значи, у проналажењу најадекватнијег говора за казивање доживљеног материјала. Слика мора да буде премедна, она мора да буде одраз мог интелектуалног и емотивног резона; тада је она археологија ума и емоција. То казивање интиме је за мене и суштина стваралачког чина. Она је све дотле то, док ту намеру не материјализује. За њен даљи живот и судбину нисам заинтересован, под претпоставком да је дело настало без компромиса, односно ако је оно у суштини одраз стања духа и права репродукција емотивног и доживљеног. Стваралачки чин може се на известан начин култивисати, под претпоставком да стваралац поседује предиспозицију за тај поступак. Сходно реченом, мој ликовни опус у оба ликовна подручја, у склуптури и у сликарству, представљају ликовна остварења која одражава мој сензибилитет према спољнем свету. То говоре моја тематска опредељења реализована у сликарству кроз неколико циклуса: „Заборављени зидови и капије Сомбора", „Записи, печати, медаљони", „Из породичног албума", као и „Програм Антике". То су фрагменти мога живота, делови моје судбине који немају претензију да буду историја. Они остају најчешће утонули у сенке времена и заборава, са носталгијом за прошло.

Нисам оптерећен императивом да створим дело „праве вредности", независно од времена и околности под којима је она настала. Иако се од тога нешто мом ликовном опусу и задесило, иако та порука стигне до гледаоца, иако она код њих не оставља траг равнодушности, моја мисија је завршена - онда сам ја срећан човек. Јер, уметност је творевина човека и за човека, а не природе. Само обични људи виде колико у њој постоји; творци виде нешто више: оно што не постоји данас, а може постојати сутра. Иначе не би били творци, Ти људи имају једно чуло више него други. Сазнање да и сам помало припадам тој врсти људи привилегованих и одабраних, истински ме радује и весели. Јер уметничко дело постоји само за човека и његову судбину, коју си својим чином успеода мењаш.

05. маја 199б-год.
Тражени текст за концепт ауторове монографије од стране Зорана Маркуша, ликовног критичара.

 



Ikonografski zapisi

100-sl_5580a_02.jpg
100-sl_5580a_02
101-sl_5579a_02.jpg
101-sl_5579a_02
103-sl_5571a_02.jpg
103-sl_5571a_02
104-sl_5569a_01.jpg
104-sl_5569a_01
112-5575a_h.jpg
112-5575a_h
109-5658a_h.jpg
109-5658a_h
110-5648a_h.jpg
110-5648a_h
111-5644a_h.jpg
111-5644a_h
73-sl_5678a.jpg
73-sl_5678a
69-sl_5688a.jpg
69-sl_5688a
67-sl_5693a.jpg
67-sl_5693a
68-sl_5692a.jpg
68-sl_5692a
77-sl_5650a.jpg
77-sl_5650a
78-sl_5634a.jpg
78-sl_5634a
79-sl_5633a.jpg
79-sl_5633a
80-sl_5630a.jpg
80-sl_5630a
81-sl_5626a.jpg
81-sl_5626a
82-sl_5625a.jpg
82-sl_5625a
83-sl_5622a.jpg
83-sl_5622a
84-sl_5620a.jpg
84-sl_5620a
85-sl_5618a.jpg
85-sl_5618a
86-sl_5614a.jpg
86-sl_5614a
87-sl_5610a.jpg
87-sl_5610a
88-sl_5609a.jpg
88-sl_5609a
89-sl_5605a.jpg
89-sl_5605a
90-sl_5602a.jpg
90-sl_5602a
91-sl_5601a.jpg
91-sl_5601a
92-sl_5597a.jpg
92-sl_5597a
93-sl_5594a.jpg
93-sl_5594a
94-sl_5592a.jpg
94-sl_5592a
95-sl_5590a.jpg
95-sl_5590a
96-sl_5588a_03.jpg
96-sl_5588a_03
99-sl_5581a_03.jpg
99-sl_5581a_03
70-sl_5687a.jpg
70-sl_5687a
71-sl_5683a.jpg
71-sl_5683a
72-sl_5682a.jpg
72-sl_5682a
102-sl_5572a_02.jpg
102-sl_5572a_02
97-sl_5586a_03.jpg
97-sl_5586a_03
98-sl_5584a_03.jpg
98-sl_5584a_03
105-sl_5565a_01.jpg
105-sl_5565a_01
108-ikonografski_zapisi.jpg
108-ikonografski_zapisi
75-sl_5654a.jpg
75-sl_5654a
76-sl_5651a.jpg
76-sl_5651a
74-sl_5662a.jpg
74-sl_5662a
 

106-sl_5561a_01.jpg
106-sl_5561a_01

107-sl_5557a_01.jpg
107-sl_5557a_01